Poznati srpski fotografi: Tomislav Peternek
Kako predstaviti Tomislava Peterneka, jednog od najboljih fotografa današnjice? Šta određuje njegov svet i iskonsku potrebu da pruža vrhunska fotografska ostvarenja? Majstor fotografije Foto saveza Jugoslavije postaje 1967, a jedno od najviših svetskih zvanja – Ekselencija FIAP, dodeljuje mu Međunarodna federacija za umetničku fotografiju (FIAP) 1973. godine. Nagrade, izložbe, naslovne strane, odavno ne broji…
Vaše putovanje počelo je u Vinkovcima…
Da, rođen sam u Vinkovcima, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. U tom duhu, moj otac dao je starijem bratu ime Aleksandar, a meni Tomislav. Moju ljubav prema fotografiji zapazila je majka, pa mi je kupila jednu malu ploču, ramicu, u koju se stavi negativ i papir i izloži suncu da bi se videla slika. Dugo bih se skrivao pod krevetom da bi slika duže trajala. Kasnije sam saznao da je potreban fiksir i razvijač za postojanost fotografije… I tako je sve počelo. Novinskom fotografijom se bavim od 1954. Počeo sam u kragujevačkoj Svetlosti, a nakon dolaska u Beograd objavljivao sam Borbi, Sport i svetu, Mladosti, Jugoslovenskoj reviji, Ekonomskoj politici, NIN-u… a radio sam i za Rojters, Istlajt, Kontrast, Unicef, Sigmu… Sada imam status slobodnog umetnika. I još uvek radim i stalno nosim fotoaparat sa sobom. Jer… još nisam napravio najbolju fotografiju (smeh).
Poznati ste po tome što vaše fotografije prikazuju istinitu sliku događaja i ličnosti…
Očev savet na samrti da se ne bavim politikom, bilo šta da radim, nisam nikada zaboravio. Upoznao sam i fotografisao mnoge političare, a kada sam ih slikao tražio sam njihov karakter. Za mene, na primer, Čaušesku je bio „politička lisica“ i taj izraz sam našao i ovekovečio u portretu. Slikao sam i događaje koji su obeležili našu stvarnost poslednjih nekoliko decenija. A kada je 1999. počelo bombardovanje Srbije, „preselio sam se“ na krovove Beograda. To je bio moj način borbe. Slike o „45 paklenih noći Beograda” ostaće – za istoriju!
Fotografija je ubojitija od bilo kog drugog oružja. Ta poruka, sadržana u jednom deliću sekunde, može da utiče na promene, da razbije tabue…
Kažu za fotografiju da vredi hiljadu reči, ali bi tačnije bilo da njoj ne treba nijedna reč da bi se povezala sa svima i prenela fotografovu misao. U to ste imali prilike da se uverite tokom Vaše izložbe u Parizu?
Imao sam veliku izložbu u našem kulturnom centru u Parizu i mnogi su mi rekli „šteta što nisi živeo ovde – tvoje fotografije imale bi veliku vrednost“. A ja sam im odgovorio – „ali tada fotografije ne bi bile to što jesu!“ Naime, fotografija treba da živi, da ljudi na njoj prepoznaju nešto svoje… Kada gledate moju fotografiju iz Kragujevca na kojoj gledaoci vire preko taraba da bi posmatrali utakmicu, ili fotografiju čoveka u bridž pantalonama i s kontrabasom na koji je nalepljena slika Merilin Monro, snimljenu jednog novogodišnjeg jutra na železničkoj stanici u Beogradu, sve to smeštate u određeni milje…To ne bih mogao, ni umeo slikati u Parizu!
Vaše fotografije su nepogrešivo uticale na generacije fotografa koje su došle, a time i na naše društvo…
U Institutu za novinarstvo dobio sam 1985. priliku da budem mentor i napravim program za obrazovanje novinskih fotografa. Obučio sam preko 300 mladih ljudi. Mnogi rade u renomiranim novinama, a jedan od mojih učenika je danas profesor u Brooks Institute u Santa Barbari. Pozvali su me tamo da održim predavanje, ponudili i da ostanem… Ali, ja sam uvek želeo da beležim ovaj život ovde i da negujem ono što moja zemlja ima da ponudi.
Šta je ono što vas pokreće?
Čovek je osnovni motiv mog rada. Inspiraciju nalazim u životnim pričama, u scenama iz svakodnevnog života. Užasavam se kada vidim da neko slika motorom, pravi stotinu snimaka… Za mene je istinito samo ono što osetim dok slikam. Ja biram šta će biti na fotografiji, biram trenutak i pravim samo jedan snimak. To je teže, ali to je pravo autorstvo.
Vaša velika ljubav je podvodna fotografija, a bavili ste se i primenjenom, reklamnom, modnom… Imali ste izložbu i na temu ženskog akta?
Bio sam urednik fotografije prva tri broja srpskog izdanja „Plejboj“ i dao otkaz jer nisam imao motivaciju da slikam plaćene modele. Drugačija stvar je bila kada sam na plažama i u maslinjacima u Crnoj Gori slikao Magdu, koja je uz to moja supruga. Prethodno, radeći fotografije za njenu knjigu pesama „Kucaj mi na srce”, shvatio sam koliko lepote i energije Magda Peternek nudi objektivu. Uz nju sam „otkrio“ erotsku fotografiju i dobio novu inspiraciju. Fotografije sam predstavio na svojoj 50. samostalnoj izložbi pod imenom Oda životu.
Social Network