Knjiga i priča o rakiji

U srpskom narodu postoji verovanje da je najbolje mesto za temelj nove kuće tamo gde šljiva obilno rađa. Verovalo se da će ta kuća uvek biti srećna za svoje žitelje, da će odisati zdravljem i napretkom. Kada bi se pekla rakija od šljiva, domaćin bi obukao čistu, besprekorno opeglanu košulju, svoje najbolje pantalone, stavio novu šajkaču ili neku drugu kapu za svečane prilike.

Sve ovo pokazuje koliko je bitno mesto imala i ima šljiva i šljivovica u kulturi, tradiciji i svakodnevnom životu srpskog naroda. U potrošačkom društvu primetan je svojevrsni umor od serijske proizvodnje, kao i glad za originalnim, ekskluzivnim i domaćim. Srpska rakija zadovoljava svaki od ovih kriterijuma. Rakija je i važna karika u takozvanom brendiranju tradicije, ukusan dokaz da je narod Srbije oduvek imao istančan osećaj za detalje i nijanse kad je kvalitet u pitanju, da je umeo da ga primeti, oseti, ceni.

Aromatska riznica

U poslednjih desetak godina primećuje se da turisti koji posećuju našu zemlju, ali i šira javnost, počinju da prepoznaju da se u podrumima srpskih porodičnih destilerija nalazi pravo aromatsko blago. Ovo naročito važi za stare i odležale šljivove prepečenice. Zbog ove činjenice javlja se i potreba da se čaše, boce, ali i kultura pijenja promeni i prilagodi vrhunskom kvalitetu naše rakije. Ovakva promeni nije laka, ona pre svega podrazumeva raskidanje sa lošom praksom, ali i prepoznavanje onoga što je ta tradicija donela, a predstavlja kvalitet i vrhunsku vrednost.

Četvorogodišnji istraživački poduhvat

Ovo su veoma dobro shvatili sociolozi Ilija Malović i Zoran Radoman kada su pokrenuli portal Rakija, uglavnom, ali i kada su sa prijateljem, istoričarem Vladimirom Dulovićem napisali knjigu Rakija. Posle četiri godine terenskog, pratičnog i teorijskog istraživanja ovaj trio dobrih prijatelja priredio je knjigu o našem nacionalnom piću, koja rakiju posmatra kao tečni dokaz istorijskog trajanja, kao njegovog vernog pratioca kroz sva istorijska iskušenja. Knjiga posmatra rakiju kao produkt tradicije, kulture, ali i nauke i tehnološke pismenosti Srba.

Šumadijska rakijska škola

Rakijsku tradiciju na tlu Srbije uslovno je podeljena na dve škole pravljenja jakih alkoholnih pića. Jedna bi bila francuska tradicija, na koju se oslanja šumadijska rakijska škola, koja podrazumeva odležavanje u buretu, proces stabilizacije, starenje i kupažiranje. Ovakve rakije posle kraćeg odležavanja u hrastovom buretu imaju lake voćne note, često i note lekovitog bilja i čajeva. Iz njih izbija svežina trave na suncu i planinskog vazduha. Mogu se piti čiste, a mogu se mešati s čajem, limunadom, domaćim voćnim sirupima… Kako se povećava vreme odležavanja, rakija dobija gušću, kremastiju strukturu, u ukusu se pojavljuje burbon vanila, karamela, banana, kokos, čokolada. Takve rakije podsećaju na kvalitetne karipske rumove ili stare viskije. Sve impresije kod starih šljivovica moraju da budu suptilne, da se pojave, jave i ustupe mesto sledećoj impresiji. Svaki vulgaran i napadan miris je pokazatelj, ili greške prilikom pečenja, ili prevare.

Bele i mirsne

Pored odležalih šljivovica, Srbija je i zemlja voćnih rakija, koje su većinom bele jer ne odležavaju, ali imaju veoma uzbudljivu aromu i svoju veoma strastvenu publiku. U knjizi su opisane sve rakije koje se proizvode u našoj zemlji. U Srbiji se tako prave vrhunske rakije od dunje, kruške, kajsije, jabuke. Sve one se uglavnom piju odmah posle perioda pečenja i perioda stabilizacije, a njihov kvalitet se pre svega meri time koliko aroma rakije podseća na aromu voća od kojeg je napravljena.