Neimari našeg podneblja

Povodom izložbe fotografija Stanka Kostića sa temom narodnog graditeljstva, poznati arhitekta Božidar Petrović zapisao je: „Meni neka je dopušteno da iznesem svoje osećanje setne radosti i svoje ushićenje pred delom Stanka Kostića tog večitog deteta, tog „tvrdoglavog malog“…  Šta je taj „mali“ učinio svojim „nestašlukom“? Pronikao je u srce, u suštinu, lepotu i dušu narodnog graditelja…  

Stanko Kostić, likovni umetnik fotografije, od mladih dana, od kako je ispekao fotografski zanat, predano  beleži lepote prirode i istražuje etnografsko i kulturno nasleđe Srbije. Njegove teme su „selo koje nestaje“, „ljudi, nošnje i običaji“, „stari zanati“, „narodno graditeljstvo“, „pravoslavna umetnost „…  Iznad svega, Stanko voli prirodu i istočnu Srbiju u kojoj je odrastao. Zavičajnom muzeju Petrovca na Mlavi zaveštao je legat odabranih radova koji predstavljaju jednu vrstu sižea njegove umetnosti. Neprestano na putu, svojim fotografijama, izložbama i  reportažama, Stanko Kostić sa ogromnom žarom nastoji da što više ljudi upozna s malo poznatim ili sasvim nepoznatim nasleđem i krajolicima Srbije, a posebno Istočne Srbije.

„Svojim traganjima Stanko Kostić nam otkriva i prikazuje ljudske i duševne sadržaje tih skromnih ali kako sam kaže „velikih kuća“. Ukazuje nam na vrednosti kojih možda već sutra neće biti“, pisao je profesor Petrović. Povod za razgovor s autorom nije samo lepota fotografija narodne arhitekture i njihova dokumentaristička vrednost, već želja da se „seme“ mudrosti naših starih koji su duboko promišljali životni prostor „poseje“ i možda nikne u obliku novog turističkog kompleska, obnovljenog imanja, novoizgrađene kuće, hotela…

Gde su koreni tvoje decenijske potrage za delima narodnog graditeljstva?

Detinjstvo nas dimezioniše, mi tada upijamo život. Odrastao sam u tim kućama – siromašnim i lepim, a kasnije sam fotografisao impresije iz detinjstva i ispoljavao emocije koje su mi usađene. Počeo sam da tragam za njima i ta osećanja sam pretvorio u slike, želeći da ih prenesem sadašnjim i budućim gledaocima.

Kažeš da su kuće naših predaka „čovekomerne“. Šta to znači?

Osnovni resursi nacije su ljudi i prostor. Mi se olako odnosimo i prema ljudima i prema prostoru. Međutim, sve drevne civilizacije na našem tlu – vinčanska, keltska, rimska… – kao i naši neposredni preci štedljivo su se odnoslili preme prostoru. Pažljivo su birali mesta za kuće. One su bile prozračne, okrenute ka suncu, zaštićene od vetrova, imale su pregled na moguće nadolazeće neprijatelje i nisu „zagađivale” prostor. Kuće su zbog kiša i vetrova imale krov „na četiri vode“. Osnovna mera bila je lakat. Vrata i prozori su ergonomskih proporcija. Možda bih uz određenje da su kuće naših starih bile po ljudskoj meri, dodao da su one i „prirodomerne”.

Kakav odnos narodni neimar ima prema prirodi  i okruženju?

Kuće su građene tako da stvaraju prisnost između čoveka i prirode. Drvo i kamen su osnovna građa, plodno zemljište se nikada nije koristilo za izgradnju kuće. Izbor mesta na kojem će se graditi često je „prepuštan“ domaćim životinjama. Na primer, biralo se mesto gde jaganjici vole da odmaraju, gde raste „dobro bilje”, gde nema štetočina… Ljudi su umeli da osluškuju prirodu i čitaju njene znake, duboko svesni da su biljke i životinje u boljem dosluhu sa silama prirode, da ljudska čula i znanja imaju svoja ograničenja.

Blisko si sarađivao s pokojnim profesorom Božidarom Petrovićem, jednim od retkih školovanih arhitekta koji je na temeljima narodnog neimarstva projektovao savremene kuće.

Neimarstvo je sastavni deo nacionalnog identiteta. Rekao bih jedan od njegovih stubova. Profesor Petrović je oživeo najlepše „akorde prošlosti“ i na samosvojan način očuvao naše regionalne karateristike i vrednosti… On je sledio način mišljenja starih neimara i govorio njihovim „jezikom“. Njegove prelepe  kuće živi su primer kako se tradicija na nabolji način nadograđuje. Delili smo zajedničko uverenje da predmet narodno neimarstvo treba da bude sastavni deo studija arhitekture. Kuće Bože Petrovića već sada predstavljaju turističke destinacije, pomalo skrivene od očiju javnosti, ali poznate hodočasnicima neimarskog zanata“.

Milena Mihaljčić