Turistička organizacija Srbije, u sardanji s kompanijom „Beograd na vodi“, već duže vreme organizuje tematske izložbe na otvorenom, u lepom i inspirativnom prostoru Sava promenade – šetališta na samoj obali reke Save. U toku je izložba sa temom starih zanata i suvenira, čiji vam deo prenosimo.
Svet starih zanata izuzetno je šarolik, pa je izložbom predstavljen tek deo našeg živog nasleđa koji je oličen u vezu, tkanju, grnčarstvu… Neki od starih zanatskih proizvoda, kao što su opanci, šajkača i frula, stekli su status opštenacionalnih simbola. Nasuprot njima, pirotski ćilimi i grnčarija, zlakuska grnčarska škola, staparski ćilimi, belovodske rozete, lutkice od kukuruzovine iz Banata ili tavankutska umetnost na slami, nose snažan pečat lokalnog podneblja.
Premda se u osnovi razlikuju, neki od starih zanata skladno su se uklopili sa serijskom prozvodnjom suvenira. Motivi veza, ćilima, ćirilično pismo… našli su se na magnetima, šoljama, ambalaži… I naša gastronomska tradicija maštovito je „upakovana“ u ljupke teglice i bočice. Sa sve snažnijom svešću o važnosti očuvanja zanatske tradicije i sve većem broju turista, suveniri i proizvodi starih zanata stiču sve veći broj poštovalaca i poklonika.
Prodavnica suvenira u Loznici, rodnom kraju Vuka Stefanovića – Karadžića, primer je kreativne primene ćiriličnog pisma u proizvodnji uspomena za poneti.
U vreme kada nije bilo gotovih lutki, roditelji su deci sami pravili igračke. Lutkice od kukuruzovine su, po predanju, bile stvorene da bi pazile na decu, a danas su ljupki suveniri (galerija u Kovačici).
Osobeni, maštoviti, lepo urađeni i upakovani predmeti koji oslikavaju našu tradiciju i kulturu čine veliku porodicu srpskih suvenira – za uspomenu, poklon, ukras ili upotrebu .
U ženskim manastirima posebno se neguje vez. Njime se ukrašavaju svešteničke odore i razni bogoslužbeni predmeti. Kao vrsne vezilje znane su monahinje iz manastira Žiča i Gradac.
Slovakinje su poznate kao istrajne čuvarke tradicije, a to se jasno ogleda u njihovoj živopisnoj nošnji i tradicionalnonom vezu.
Dušan Drndarević iz Zlakusa kraj Užica nastavljač je duge tradicije grnčararske škole koja koristi posebnu glinu i primenjuju jedinstvenu tehniku: predmeti se oblikuju na sporom ručnom kolu i peku na otvorenoj vatri.
Svilene, šarene i ukusne. Ovo je „slatko nasleđe“ porodice Bosiljčić koja vodi jedinu i najstariju bombondžijsku radnju u Beogradu, osnovanu 1934. godine.
Pirotski ćilim nema lice i naličje, već dve potpuno iste strane, što je jedinstveno u svetu ćilimarstva. U katalogu standarda izrade nalazi se čak sto dvadest i dve šare i devedeset šest ornamenata.
Vešte tkalje poštuju stare oblike, a opet nijedan ćilim nije istovetan. Pitanje je koji od motiva odabrati: kornjače, gugutke, perca ili Kondićevu šaru koja ima moć da štiti dom od uroka.
Klesarski zanat u selu Bela Voda kraj Kruševca prenosi se sa oca na sina još od srednjeg veka. Ovi prekrasni kameni „prozori“ ukras su fasada crkve Lazarice, manastira Ljubostinja, Kalenića, Naupara.
Sve je manje ljudi, poput Dragića Bugarina, koji umeju da naprave instrument uz čije se zvuke očuvalo naše celokupno epsko predanje. Pevanje uz gusle uvršteno je na Uneskovu listu nematerijalne kulturne baštine.
Muška nošnja iz Istočne Srbije sastoji se od prtene košulje – napravljene od konoplje kako se odvajkada radilo na Staroj planini, a prsluk je rađen po uzoru na nekadašnju „hajdučku nošnju iz Timočke krajine“.
Kao pogonsko gorivo ćumur su nekada koristile mnoge zanatilije, a danas ga uglavnom koriste majstori roštilja. Ćumurana na Goliji koristi bukovo drvo od kog se, kažu, pravi najkvalitetniji ćumur.
Dejan Milosavljević, član Udruženja opančara Srbije, svoje rukotvorine izlaže u Muzeju opančarstva u selu Rakovica. Poznat je i po tome što je napravio džinovski putujući opanak-muzej.
Ilovačića vodenica na reci Gradac, najstarija je u valjevskom kraju i jedina u kojoj se i dalje melje žito i kukuruz. A vodeničara Sretena Milovanovića nema ko (za sada) da nasledi.
Social Network