Šta poneti iz Srbije
Anu Brdarac, ekonomistu po obrazovanju, jedan pončo koji su izgrizli moljci odveo je u svet tkanja. U radionici Snovatica u Zaječaru naučila je sve „zapovesti” prepletaja iz Biblije tkanja. Danas, u njenoj tkačnici RARA u bajkovitom selu Donja Kamenica podno Stare Planine nastaju očaravajuće rukotvorine.
Rara na latinskom jeziku znači retka, a Ana je odista nesvakidašnja ličnost, isto koliko i njeni radovi koji plamte bojama, a i kada su svetli, razigrani su srebrom, zlatom, delikatnim detaljima… Njeni šalovi, ogrtači i torbe satkani od su neobičnih mešavina vunica, konaca, katkad i kože, ali kada je Ana u pitanju materijali s kojima radi tek su sredstvo za ispoljavanje njene bujne i neprestano budne mašte. Ima običaj da kaže: „Univerzum uvek sve uredi”, a evo i kako ju je „nebeski poredak” doveo u Donju Kamenicu kraj Knjaževca.
Učenica Snovatica
Ana je udata, majka je dvoje dece, završila je fakultet. Nadala se običnom životu: počela je kao savetnica u nacionalnoj službi za zapošljavanje, ali nisu je primili za stalno. Onda je, sasvim slučajno, tragajući za radnjom u kojoj bi mogla da popravi omiljeni pončo koji joj je poklonio otac, a koji su prilično oštetili moljci, zakucala na vrata Snovatica – udruženja za razvoj etnoturizma i ručnog tkanja iz Zaječara koje je u svom sastavu imalo i radionice u kojima su obučavani budući tkači. Poneta atmosferom u Udruženju i nemajući stalno zaposlenje, Ana se prijavila u školu, ovladala prepletajima, srodila se s razbojem i što je najvažnije, otkrila da je darovita, da oblici i boje iz nje lako teku, poput vode iz izvora. I već tada joj se rodila ideja da ovo umeće treba podići na nivo visoke mode koja provocira jarkim bojama, spojevima toplog i hladnog, grubog i mekog.
Kada je Ana preko interneta ženi iz Pule prodala jedan od svojih prvih šalova, stigla joj je poruka sledeće sadržine: „On je božanstven. Želim vam da vašim šalovima obavijete čitavu zemaljsku kuglu.“
Retka ptica
„Nebeski poredak” ili sinhronicitet, kako se već ta pojava naziva u nauci, hteo je da se Ana upozna sa sugrađaninom Đorđem Ilićem iz Udruženja za zaštitu ptica. Đorđe joj je pokazivao kataloge ptica, a ona je, na svoje veliko iznenađenje, shvatila da se bezbroj nijansi, ornamenata i nezamislivih spojeva boja već nalaze u njenim radovima. I tada je počela da svesno radi na tkanjima nadahnutim ovim eksplozivno šarenim svetom. Tako su u šalove pretočena bića plave prepelice, tropskog tukana, ljubičastog kolibrija, rajske ptice, snežne sove… Kada smo upitali Anu kako objašnjava ovu svoju inspiraciju, rekla nam je: „Moje su ruke poput raširenih krila. Retka sam ptica, zato me perje ptica nadahnjuje. Na osnovu tih nijansi tražim odgovarajuća prirodna prediva: pamuk, vunu, svilu, da bi tkanje imalo onu mekotu i toplinu, šarenilo i razigranost ptičjih krila, a veštačka prediva su tu kao kontrast koja daju dimenziju urbanog, jer retke ptice moraju da žive u savremenom svetu. Moda insistira na kreativnim poigravanjma i provokaciji, a moje kreacije jesu moderne.“
Samoća i poistovećivanje
Ana je često sama, takva je priroda njenog posla, ali kaže da se nikada ne oseća usamljenom: „Tu je sve što me okružuje i što nas okružuje. Više sam zaokupljena misterijom samoće. Njenim kretanjem, jer ništa se ne kreće tako čarobno kao samoća i ništa ne doživi takav preobražaj kao ona. Sama sam poput materijala u koje želim da utkam sve emocije – i svoje i tuđe – jer u onome što radim držim do prepoznavanja”. Ana ne tka samo ptičiji svet. Udubljuje se u sve što je okružuje i nastoji da u svako svoje „pletivo” utka esenciju prirode: „Nijedan ton prirode ne utišam, nijednu pticu, pauka, bubicu ne ispratim ovlaš“, kaže nam Ana.
Njena radionica se nalazi u sastavu nekadašnjeg pogona za proizvodnju kožne galanterije, u koju ju je opet, srećnim spletom okolnosti, doveo Oliver Jelenković, bivši vlasnik pogona, kojeg Ana naziva velikim kavaljerom. Ona danas sedi za razbojem i tka gledajući na tajanstvenu crkvicu Presvete Bogorodice iz 14. veka koja, sa dve svoje kule, podseća na srednjovekovni zamak. Za pažljivog posmatrača, ova kamena lepotica menja se iz dana u dan, iz časa u čas. Drugačija je pod reflektorima, obasjana suncem, mesečinom… Ana je na šalove prenele neke od najlepših igri svetlosti na fasadi crkve Presvete Bogorodice.
Preobražaj običnog u neobično
Radionica i brend koji stvara zove se RARA – retka u osnovnom značenju, a u prenesenom i jedinstvena, samosvojna, neponovljiva, unikatna. O tome zašto je baš odabrala to ime, Ana nam je rekla: „Biti redak znači biti individualan, а retkosti su danas i retke i lepe. U veku potrebe da svi izgledaju istovetno, retko je videti lepo i isto je tako lepo videti retko. Želim da podstaknem u ljudima potrebu za individualnošću. Osećam se tako da mogu pokrenuti slično. Borim se za to, iako znam da sam jedna od retkih. Ako tkam šal, on će biti drugačiji i neće samo grejati. Za mene je estetsko ispred funkcionalnog. Ako tkam torbu i ona će biti drugačija, takva da u nju zaista stane, ne sadržaj jedne obične ženske tašne jer to nije obična tašna, već život, ne sagledan kroz materijalno već kroz duhovno. Torbu dovoljnu za slobodu ili haljinu prigodnu za nebo. Osetim se za razbojem poput Gaudija i Betovena i Dalija i Vorhola i Baskijata i Poloka i Manea i Monea… I tkam dok ne istkam. Šta? Sebe, i nekoga. I nekoga, a opet sebe. I na kraju proizvod – preporod. U tome je moja umetnost, u pretvaranju običnog u neobično, neočekivano”, nadahnuto zaključuje naša sagovornica.
Social Network