Svetlopisne rukoveti

Poznati srpski fotografi – Stanko Kostić

„Moje fotografije su oživljene slike koje sam doživeo u detinjstvu pa sad lutam Srbijom, prepoznajem slične slike, beležim ih fotoaparatom čuvajući ih tako od zaborava. Zapisane impresije nižem kroz izložbe, knjige i kataloge u bisernu nisku neopevane i neiskazano lepote naše domovine“, reči su Stanka Kostića, prošlogodišnjeg laureata nagrade za izuzetan doprinos na polju umetnosti koju dodeljuje Vukova zadužbina.

„Nećemo pogrešiti ako Stanka Kostića poredimo sa drevnom, biblijskom lutalicom Ahasverom, ukletim tražiocem Istine i Pravde. A opet, iz bližih nam vremena – nalikuje na Ansela Adamsa, američkog fotografskog pionira, što je kao niko beležio, i zauvek sačuvao prizore ondašnjega sveta. Bez njega i sličnih sve bi ostalo u tami neznanja i domišljanja. Sličnost i sa našim Srbinom i Bečlijom Anastasom Jovanovićem ne sme se zaobići, čim iz ogromnog opusa Stanka Kostića selektujete ono što je obojici jaka strana – portretisanje dakle. Ali to je tek zera fantastičnog opusa ovog predanog poslenika što kako sam kaže – skita i slika“, rekao je na svečanoj dodeli Vukove nagrade istoričar umetnosti Dušan Milovanović.

Oda zavičaju

Prestižno nacionalno priznanje za umetničku fotografiju zasluženo je višedecenijskim radom. Stanko Kostić je čovek koji je neprestano u pokretu i pravo je pitanje „šta ga to goni da se pentrači po planinama, zalazi u tesne klisure, preskače guje i akrepe na svome putu, spušta se u pećine gde ljudska noga nije još kročila; da se znoji satima dok čeka „onaj trenutak“ kad će svetlo biti „baš tako“, a senka „onakva“ da bi se upriličio prizor baš „kako Bog zapoveda“. Na pitanje o dubinskom podstreku Stanko odgovara: „Trudim se da iskažem zahvalnost domovini i svojim radom ispevam započetu Odu lepote zavičaju, po uzoru na omiljenog pisca Branka Radičevića, koji je opevao Sremske Karlovce i Stevana Stojanovića Mokranjca koji je kroz Rukoveti ovekovečio muziku Srbije. Smatram da je umetnik dobio dar od Boga. Zato mora sa tim darom da stvara držeći se Božanskih principa.“

Sin zelenooke Mlave i Braničeva

Od mladih dana, od kako je ispekao fotografski zanat, Stanko Kostić predano beleži lepote prirode i istražuje etnografsko i kulturno nasleđe. Njegove teme su „selo koje nestaje”, „ljudi, nošnje i običaji”, „stari zanati”, „narodno graditeljstvo”, „pravoslavna umetnost “… Iznad svega, voli prirodu i Istočnu Srbiju u kojoj je odrastao. Za sebe pesnički kaže da je „sin zelenooke reke Mlave i rodnog mu Braničeva”. Zavičajnom muzeju Petrovca na Mlavi zaveštao je legat odabranih radova koji predstavljaju jednu vrstu sižea njegove umetnosti. Svojim fotografijama, izložbama i reportažama nastoji da što više ljudi upozna s malo poznatim ili sasvim nepoznatim nasleđem i krajolicima Srbije, posebno Istočne Srbije.

Zapisi za buduća pokoljenja

Idući tragom Vuka Stefanovića Karadžića, čoveka koji je dao nemerljiv doprinos kulturi sećanja srpskog naroda, Stanko Kostić sebe na smatra samo umetnikom fotografije, već i istraživačem etnosa: „Takvo je moje poslušanje, da beležim život oko mene u malim zajednica i čitavoj Srbiji i o tome ostavim zapise za buduće istraživače. Posmatrao sam ljude i njihova psihološka stanja proistekla iz harmonizovanog života u klasičnim porodicama i njihovu žilavu potrebu da opstanu u datoj sredini. To su zajednice unuka, baka i deka štićene roditeljskom brigom i tradicionalnim vaspitanjem. Novi zapisivači beležiće i zapisivati neke nove zajednice sa novim zakonitostima. Moj svet, biće zapisan preko impresija u dokumentarnim fotografijama i pričama. Verujem da sam stvorio svetlopisne rukoveti koje nose pregršti iskonske lepote u kojima sam uživao živeći u ovom našem raju koji se zove Srbija“. A, po rečima episkopa Braničevskog Ignjatija „ne treba zaobići ni utemeljenost gospodina Kostića u našoj Veri Pravoslavnoj u čiju čast i izvodi većinu svojih poduhvata.“ Gledajući dela videćete umetnika.