Aja Jung: Stremim ka nepoznatom

Intervju – Aja Jung, direktorka beogradskog festivala igre

Beogradski festival igre kreiran je kao prava avantura, odnosno privatna inicijativa u srpskoj kulturi. Pre petnaest godina bila je to retkost i velika hrabrost. Ona u kojoj se svaki aplauz deli sa svim zainteresovanima, a svaki problem rešava samostalno. S vremenom i upornošću, Festival se razvijao, postajao vidljiviji, prerastajući u  projekat od javnog interesa i značaja.

Povod za razgovor sa Ajom Jung je upravo završen jubilarni – 15. Beogradski festival igre, ali i visoka međunarodna priznanja koja je dobila kao producent Festivala. Među njima izdvajaju se Francuski nacionalni orden umetnosti i knjževnosti u rangu Viteza kao i Orden italijanske zvezde – najviše državno odlikovanje Italije u oblasti kulture.    

Festival je postao referentan događaj u evropskim, pa i u svetskim okvirima. Nisu ga osnovale državne institucije, on je počeo i traje kao lična inicijativa. Šta vas je pokrenulo?  

Kao igračica, imala sam priliku da nastupim na bezbroj festivala. Od Edinburga do Njujorka, od Soluna do Jerevana… Uvek sam se oduševljavala dobro osmišljenim i organizovanim festivalima koji su donosili posebnu atmosferu gradovima i trajno menjali odnos gostiju, domaćina, prolaznika i umetnika. Neverovatno je iskustvo obići Avinjon u vreme pozorišnog festivala, Tel Aviv u vreme decembarske izložbe savremene igre, Veneciju u vreme Bijenala… Beogradski festival igre kreiran je kao prava avantura, odnosno privatna inicijativa u srpskoj kulturi. Pre petnaest godina bila je to retkost i velika hrabrost. Ona u kojoj se svaki aplauz deli sa svim zainteresovanima, a svaki problem rešava samostalno. Vremenom i upornošću festival se razvijao, postajao vidljiviji, prerastajući u  projekat od javnog interesa i značaja. Odgovornost selekcije programa je svakako bila sve veća.  Beograd je grad u kome sam rođena i drago mi je da danas mogu da kažem da sam u tom gradu stvorila jednu od najreferentnijih evropskih manifestacija i to u okviru umetničke oblasti koja se nije mogla pohvaliti posebnom tradicijom. Beogradski festival igre je savremenu igru pomerio sa najudaljenijih margina – pravo u centar naših interesovanja.    

Šta vas je odvela u svet savremenog baleta? 

Igra je magija. Ne postoji drugo objašnjenje. 

Kako su izgledali počeci Festivala? Da li ste i tada imali viziju onoga što želite da postignete? Ko su vam bili „saveznici“? 

Porodica i prijatelji. Baš kao i danas. U odnosu na taj početak, danas je manje prijatelja, jer neki nisu mogli da podnesu uspeh. Takođe, Festival je oduvek imao sponzore, partnere, dobru podršku medija, a i publika ga je otkrivala u sve većem broju. Ne verujem da je u pitanju neka dugoročna vizija ili strategija, već milion zanimljivih ideja i moja suluda upornost da ih baš ovde ostvarim.   

Predstavili ste do sada više od tri stotine koreografskih ostvarenja. Doveli ste u Beograd slavne trupe, igrače, koreografe, imena koja tek obećavaju… Koja su to načela kojim se rukovodite kada oblikujete program? 

Nove i kvalitetne produkcije. Koreografi koji su poznati svetskoj kulturnoj javnosti, ali i oni mladi autori koje je upravo Beogradski festival igre otkrio. Osluškujem šta će se desiti i stremim ka nepoznatom. U ovom poslu važno je biti prvi.

Da li biste mogli da izdvojite neke posebne, „zvezdane“ trenutke Festivala? 

Sve što je vezano za scenu je nepredvidivo, uzbudljivo, neponovljivo, tako da samo po sebi predstavlja posebno iskustvo. Ako mislite na dolazak nekih velikih zvezda u Srbiju, onda su to svakako bili Jirži Kilijan, Mihail Barišnjikov, Karla Fraći, Silvi Gilem, Hoze Karlos Martinez, Načo Duato… Za mene ostaje nezaboravno iskustvo ugovaranja dolazaka Baleta milanske Skale, Baleta pariske Opere, Baleta Monte Karla… ali i Baleta Hongkonga koji je nedavno gostovao. Radi se o velikim kompanijama, koje nije lako pokrenuti.  

Organizaciono, Festival je redak primer javno-privatnog partnerstva u kulturi. Istovremeno, uspeli ste da dobijete snažnu podršku međunarodnih institucija i stalne pokrovitelje. Kako vam je to pošlo za rukom? 

Hajde da okrenemo priču na drugu stranu, jer nije uvek slučaj da se devojka dobro uda. Nekada se i muž dobro oženi, a u retkim slučajevima imate idealan brak. Kada je projekat dobro osmišljen, kada je sadržaj vrhunski, kada dolaze svetske zvezde, onda je moguće imati i partnere. Ja sam zaista ozbiljno radila na programu i imidžu svake festivalske edicije i to je rezultiralo profesionalnim partnerstvima sa međunarodnim i lokalnim institucijama ali i sa pokroviteljima. Ponosna sam na saradnju sa kompanijom Vip mobile koja traje već 11 godina, na dugogodišnje prijateljstvo s kompanijama Nivea, DDOR Novi Sad, Hemofarm, Nestle Adriatic, Haineken, Marbo Product… Ove godine su prvi put sa nama Erste banka i kompanija Visa. Njihovo prisustvo je takođe potvrda kvaliteta i tradicije, ali i programa koji bi i u drugim evropskim prestonicama imao iste ili slične pokrovitelje.  

Da li možete da predvidite blisku ali i daleku budućnost BDF-a. U kom pravcu će se Festival razvijati? Šta bi želeli da on predstavlja ze generacije koje tek stasavaju? 

Ne volim da dajem prognoze. Važno je da festival raste, da se razvija, da osluškuje trendove, da se otvori prema mladim umetnicima i producentima, svežim idejama. Uvek insistiram na tome da je tek onaj naredni festival potvrda prethodnog, a uspeh samo podstrek za brži hod, a ne za predah.

Zastupate stav  da su ozbiljnom gradu potrebni projekti i umetnici koji nas afirmišu. Beograd slovi za prestonicu zabave, a vi u javnim nastupima naglašavate da vrhunska  kultura može biti podjednako snažna „privlačna sila“ za turiste. Šta je potrebno učiniti da to i postignemo? 

Potrebno je da promenimo ponudu. Ako je Beogradska filharmonija imala nekoliko hiljada ljudi na koncertu na otvorenom, onda ima nade za nas. Kada bi umesto kafanskih pevačica roditelji puštali deci Štrausa i Betovena, imali bismo generacije koje cene dobar zvuk. Sve zavisi od onoga što ponudite, ili postavite kao uzor. Ne rađaju se Italijani kao ljudi od ukusa, nego je sve oko njih lepo ili dobro upakovano pa se ta vrsta estetike razvija i postaje princip.  Generacijama očevi iz provincije štede novac da bi svoju decu odveli prvi put na operu u neki veliki teatar, poput Arene u Veroni, Skale u Milanu, San Karla u Napulju… To je tradicija koja se voli i prenosi. U našem slučaju, država mora da nametne klasičnu muziku, vizuelne umetnosti, umetničku igru, pozorište… Ne postoji dete koje će pogledate u pravcu prljavih grafita, ako mu ponudite slike Marka Šagala. E, pa vreme je da se menjamo.  

Milena Mihaljčić

Foto: BDF