Poznati srpski fotografi – Dragan Kurucić
„Fotografija nije za mene nešto svakidašnje, nešto što treba da ukrasi nečiji prostor. Nastojim da izađem iz ramova i da svaku stavim u svoj, odnosno, lični okvir. Ne zavisim od institucija, imam svoj prostor, rasvetu, sam pravim ramove u lipinom drvetu, sam postavljam izložbe… Mira Adanja Polak nazvala me je renesansnim fotografom, a ja o sebi mislim da sam baš za to rođen.“
Jedna od glavnih atrakcija Novog Sada je Petrovaradinska tvrđava. Njeni tajni lavirinti i vojni koridori dati su na korišćenje novosadskim slikarima, dizajnerima, fotografima… a oni su ih, svako u skladu sa svojim zanatom i afinitetom preuredili. „Poseta ovim raznolikim svetovima na stamenoj varadinskoj steni doživljaj je za sebe, a atelje Dragana Kurucića je jedan od najprijatnijih i najmaštovitijih. Boravak u njegovoj ’umetničkoj kući’ i razgovor s njim uz obaveznu čašu fruškogorskog vina, domaće rakije i mariniranog kikirija koji sam priprema zaista je divno, upečatljvo iskustvo“, priča nam Gordana Stojaković iz TO Novog Sada dok nas vodi do Kurucićevog atelja u podnožju glavnog platoa Tvrđave.
Ulazimo u jedan široki odbrambeni rov i prilazimo sasvim običnim drvenim vratima s gvozdenim okovima. Naš domaćin i sagovornik, Dragan Kurucić, uvodi nas u svoj svet. Lepa i jednostavna trpezarija oplemenjena je bezbrojnim detaljima. To su predmeti iz raznih epoha. Zidove ukrašavaju jednako umetnikove fotografije i sitnice i krupnice koje je sakupio – mogu se videti mehanizmi satova, lampe i pokućstvo iz minulih vremena, vinarski i kuvarski pribori, oružje iz duge ratne istorije ovog bastiona. „U Ateljeu su na određen način predstavljene priče o vojnicima koji su živeli u utrobi Tvrđave, o komunikacijskim putevima koji kroz četiri paralelna nivoa vode u njeno tajnovito podzemlje, kao i priče o graditeljima, umeću vojnih inženjera i ratnim taktikama koje su doprinele da neosvojiva utvrda dobije naziv Gibraltar na Dunavu“, kaže nam Kurucić.
– Kada sam pre tridesetak godina ušao u ovaj prostor, on je bio potpuno neuslovan, ne samo za fotografiju, već za bilo koju delatnost. Vremenom, oblikovao sam ga da bude inspirativan, pa je nekada memljivi petrovaradinski lagum preporođen u atelje u kojem radim, gde se jako dobro osećam i gde dočekujem goste. Svaki predmet u ovom prostoru ima svoju priču – čemu je služio, kako je kupljen i zašto je stavljen na određeno mesto. Pored sitnih predmeta, donešen je različit nameštaj – stolovi, klupe, vitrine, ormani… od kojih mi je najitrigantniji orman jedne bake iz kog se još uvek oseća božanstveni miris. Volim da sam okružen stvarima koje imaju dušu. Ovih dvesta kvadrata „doterujem“ decenijama. Doneo mi je mnoge poslove i nova poznanstva, a svako može da stvori svoje mišljenje o njemu (a i o meni). Tako, kada me je, na primer, posetio predsednik amatera fotografije Velike Britanije, rekao mi je da je, videvši moje radove, očekivao da sam mnogo stariji, a čelnik MTV-a koji je svratio posle Exit-a napomenuo je da su mi fotografije dobre, ali da bi trebalo da razmišljam o tome da se bavim opremanjem prostora (smeh). Hedonistički sam raspoložen, pa sam na više mesta u ateljeu napravio kutke za druženje. Ipak, najomiljeniji deo ateljea je onaj napolju. Tu često, na spoljnom zidu, postavim izložbu.“
Uz dobro ohlađeno belo karlovičko vino koje magli čašu, nastavljamo razgovor na temu njegove profesionalne biografije.
Potičete iz umetničke porodice. Bavite se studijskom fotografijom od 1978, a u profesionalne vode ulazite 1990. U međuvremenu, diplomirali ste na fakultetu za primenjenu fotografiju, specijalizirali ilustraciju, završili master studije fotografije, ali počeli ste kao veterinar.
– Da, volim životinje, ali sam odustao od ove profesije kada sam uvideo da životinje koje izlečim ubrzo završe „na onom svetu“. To me je uznemiravalo i tada sam rešio da se bavim nečim sasvim drugim. Postao sam fotograf. U početku fokus mog interesovanja nije bio na motivu i kreativnosti, već na znanju i tehničkoj izvedbi. Smatram da je premisa „prvo umešnost, pa onda umetnost“ pravi pravac za razvoj svakog umetnika. Prethodni period doneo mi je brojne nagrade u oblasti foto-dizajna – plakat, ambalaža, kalendari… I danas sam zadržao visoke kriterijume koji se tiču tehničke prirode fotografije. Ne mora svaka da bude umetnička, ali uvek insistiram da postignem u realizaciji fotografije ono što želim.
Koristili ste ponekad maglu kao izvor svetla, beležili životinje koje „meditiraju“, portretisali ljude i njihove nedaće… Sve vaše fotografije izgledaju kao da su grafike. A naročite su one u kojima se, kako kažete, ogleda vreme?
– U ateljeu se mogu videti fotografije koje propadaju zbog protoka vremena. Naime, namerno sam neke loše fiksirao i one su počele odozdo polako da blede. Zanimljivo je to videti, iako je ideja fotografije da bude trajna i bezvremena. Trajnost, pak, želim da prikažem u drugom slučaju – videli ste ovde na istaknutom mestu fotografiju „64 šešira i 3 marame“ koja je snimljena u Novom Sadu 1922. godine. Ja sam je interpolacijom, tj. veštačkim ubacivanjem piksela uvećao i pripremio za štampu. Predložio sam Gradu da stotinak takvih fotografija koje su malog formata, popravim i uvećam kako bi moji sugrađani i posetioci Novog Sada mogli da vide deo njegove istorije.
Volite da pravite izložbe fotografija „na otvorenom“? Izlagali ste na pariskom trgu Trokadero fotografije na temu Hilandara, a povodom kandidature Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture, priređena je u centru grada izložba Vaših fotografija po nazivom „Sve boje Fruške gore“ zbog koje ste pešice „prevalili“ više hiljada kilometara…
– Fotografija nije za mene nešto svakidašnje, nešto što treba da ukrasi nečiji prostor. Nastojim da izađem iz ramova i da svaku stavim u svoj, odnosno, lični okvir. Ne zavisim od institucija, imam svoj prostor, rasvetu, sam pravim ramove u lipinom drvetu, sam postavljam izložbe… Upravo sam pripremio izložbu pod nazivom „Barok underground“. Petrovardin, gradić podno tvrđave i jedan od lepih primera domaće barokne arhitekture, posle nedavnog renoviranja, ponovo blista u punom sjaju. Ali, njegovi stanovnici imaju čudnu istoriju. U doba socijalizma ovde su, u neuslovnim stambenim prostorima, naseljavali sirotinju. Danas su oni i njihovi potomci mahom ili na kraju životnog veka ili usamljenici bez igde ičega.
I tada se dogodilo ono što nazivamo magijom trenutka. Dragan Kurucić je već spakovane crno-bele fotografije izvadio iz gepeka automobila i za par minuta priredio nam izložbu na zidinama utvrđenja. Obasjana suncem, gledala nas je mršava starica ugaslog pogleda koju je gotovo progutala postelja u kojoj broji svoje poslednje dane, videli smo siluetu jednog čoveka koji sedi na sofi postavljenoj na prašnjavom patosu, koja je jedino pokućstvo koje ima, jedog momka krhkog stasa iz čijiih živih očiju izvire nerazborit pogled. Ova ad hoc postavljena izložba nije nas ostavila ravnodušnim. Nevesele ljudske sudbine ispričane su prefinjenim vizuelnim jezikom bez patosa, a ipak su potresne. Rastajemo se i pogođeni životnim pričama ljudi koje uglavnom ne primećujemo i nahranjeni Kurucićevim objekitvom zabeležnim lepotama Fruške gore, morskih barki, Svete gore… i posebnom toplinom i šarmom nekih detalja njegovog ateljea: crvenog ćilima, slamenog, napuklog vinogradarevog šešira, malih vinoteka skrivenih u nišama debelih zidova.
Social Network