Hronika dobrog provoda u Beogradu

„Negde posle jedanaest sati grad otključava noćne kapije, vrata klubova i splavova, zavodljivo pozivajući hedoniste svih uzrasta i afiniteta da se prepuste zabavi. Teško je razlučiti da li je Beograd zaista balkanski Njujork ili Berlin, kako ga opisuju. Ipak, izvesno je da šarm grada čini to što svako može da pronađe kutak u kome će poželeti da provede veče.”

Ovo je citat iz uvoda knjige „Hronika dobrog provoda u Beogradu” autorki Maje Vukadinović i Aleksandre Mikate. Podnaslov: „Beogradske diskoteke i klubovi 1967–2017” objašnjavja suštinu sadržaja „spakovog” unutar korica ovog dragocenog izdanja, u kojem je, po prvi put, opisan i kulturološki analiziran razvoj Beograda kao grada dobre zabave. Maja je napisla deo od šezdesetih do osamdesetih, a Aleksandra se bavila devedesetim i dvehiljaditim što je posebno zanimljivo čitaocima, budući da je reč o dva različita stila i autorska pristupa.

U početku beše Šećer

„Aleksandru i mene su oduvek zanimali fenomeni popularne kulture preko kojih može da se sagleda šira slika društva, a posebno duha vremena. Godine 1998. postavila sam sebi izazovan zadatak – da napišem feljton o gradskim diskotekama. Razgovarala sam sa Lazom Šećerom i saznala priču o njegovoj diskoteci, prvoj u Beogradu, a od pokojnog arhitekte Ilije Ike Gligorijevića, zaslužnog za oblikovanje enterijera „Cepelina”, saznala detalje o popularnim mestima sedamdesetih i osamdesetih. Intervjuisala sam i razne javne ličnosti i dane provodila po novinskim dokumentacijama. Tako je nastao feljton „Beograd noću – simboli jednog vremena” koji je objavljen u Politici,” priča nam Maja Vukadinović.

Vetrovi sa zapada

Noćni život naše prestonice danas je „turistički brend no. 1”. Lonely Planet ga je stavio na prvo mesto među deset gradova sveta, National Geographic ga je, takođe, uvrstio među top 10 gradova, novinaraka britanskog Telegraph-a zapisala je da je beogradska klupska scena poprimila savršenu umetničku formu. Ovakvih napisa u stranoj štampi ima već bezbroj. Međutim, put Beograda ka osvajanju titule grada vrhunskog provoda utrli su neki mladi ljudi, koji su, šezdesetih godina prošlog veka, bežeći od sivila socijalizma, bili omađijani pop-kulturom: „Pasionirano se slušao Radio Luksemburg, muzičke emisije Radio Beograda, čitao časopis Džuboks,” napisano je o tim prvim iskoracima u svet izvan granica marksističke ideologije.

Eho gradskih legendi

Do detalja je opisana istorija „Cepelina”, koji je bio prva namenski opremljena diskoteka u Jugoslaviji. Raskošnog enterijera i do tada neviđenih svetlosnih efekata, odmah po otvaranju nazvan je „belosvetskom atrakcijom noćobdija”. O legendarnom Cepu, kako se u gradskom žargonu zvao, i danas iz priča svojih roditelja znaju mlade generacije diljem Ex Yu prostora. „Bilo bi zanimljivo ući u vremeplov i ponovo osetiti neizmerno zadovoljstvo jer ste na mišiće dobili člansku kartu ‘Cepelina’, izaći u ‘Akvarijus’… ili posle večere u Skadarliji svratiti u ‘Monokl’ zato što su stigle nove ploče iz Londona…” priča nam o atmosferi sedamdesetih Maja Vukadinović.

Novotalasni underground

Prvo pojavljivanje Beograda na evropskoj mapi preporučenih mesta za izlazak vezano je za legandarnu ‘Akademiju’. Ovaj klub pri Fakultetu likovnih umetnosti se našao u „Vodiču kroz Evropu” zbog „svoje ekscentrične atmosfere”. U podumskom prostoru, svojevrsnoj urbanoj pećini „suretali su se rokeri, umetnici, potomci funkcionera i društvene elite, kao i obični mladići i devjoka. Ukratko, buntovnici s razlogom ili bez njega”. Akademija je bila epicentar tada novog muzičkog pravca, poznatog pod imenom Novi talas. Iako više ne postoji, ostala je u sećanju kao mesto gde si slobodno mogao biti svoj, sličan ili sasvim drugačiji od ostalih.

Doba opasnih momaka

Priču o noćnom životu devedesetih opisala je Aleksandra Mikata: „Malo novca i mnogo provoda – tako se ukratko može opisati ova decenija. Ili još bolje – malo dobre muzike i mnogo brutalnih ubistava. Dok se u svetu zahuktavao hip-hop, Beograd je svetskoj muzičkoj baštini doprineo zvucima turbo-folka, koji je najviše prijao kad se igra s pištoljem.” Premda ovo zvuči oporo, istina je da Beograd u ratnim godinama nije ličio na sebe, više je nalikovao Čikagu iz doba prohibicije. Poznati klubovi tog vremena, poput „Nane” i „Mažestika” bili su mesta gde su se „alfa mužjaci” međusobno razračunavali i razmetali svojim, pljačkom stečenim imetkom.

Savetnici za provod

S okončanjem ratova i dolaskom višepartizma, žestoki momci devedesetih završili su mahom ili u čituljama ili u zatvorima. Beograd je počeo da se vraća svom kosmopolitskom i uvek pomalo pomodarskom duhu. Danas, kada ga renomirani svetski mediji uglas preporučuju kao mesto gde treba provesti barem jednu „ludu noć” i kada postoji na desetine firmi kojima je osnovna delatnost „konsalating za provod”, valje se setiti svih onih ljudi i mesta koji su „kamen po kamen” oblikovali ovo osobeno lice Beograda.

Milena Mihaljčić