Rođendanska izložba Muzeja primenjene umetnosti

Muzej primenjene umetnosti ove godine proslavio je 69. rođendan. U okviru svečanog zaokruživanja sedme decenije postajanja, otvorena je i izložba „Moda u modernoj Srbiji“ čiji je autor Draginja Maskareli.

Istorija progovara na razne načine. Svuda oko nas su priče, samo ako smo spremni da ih otkrivamo. Posmatrajući eksponate, reprodukcije i fotografije na izložbi „Moda u modernoj Srbiji“, čita se ne samo modna već sveobuhvatna istorija jedne epohe. Svaki modni predmet iz muzejske Zbirke tekstila i kostima pripada i ličnom i istorijskom kontekstu, te nam kroz detalje, krojeve, materijale, pripoveda o rađanju moderne Srbije.
Izdvajamo nekoliko priča sa izložbe, tek da naslutite šta vas čeka ako do 31. januara 2020. svratite u Muzej primenjene umetnosti. A ako možete da birate, neka to bude petak u 17:30, jer ćete tada kroz izložbu moći da prošetate sa gostujućima vodičima – javnim ličnostima iz sveta mode, novinarstva, književnosti, pozorišta…

Modne šizme 19. Veka

Na samom početku izložbe jedan do drugog stoje dva po atmosferi potpuno različita printa. Prvi prikazuje Takovski ustanak 1815. godine i borbu za oslobođenje Srbije od turske vlasti. Na drugom je grupa izletnika u trenucima dokolice u okolini Beograda oko 1900. godine. Dakle, vidimo šta građani Srbije rade na početku, a šta na kraju veka. A vidimo da su i potpuno različito obučeni. Srbija početkom 19. veka nalazi se u okviru osmanske kulture, te su srpski prvaci obučeni u ovom stilu, dok krajem veka srpsko građanstvo u potpunosti preuzima evropske modne obrasce. Izložba nam upravo pokazuje kako se taj prelaz dogodio. I vidimo da granica nije oštra. Elementi osmanskog kostima dugo su se zadržali u nacionalnoj srpskoj nošnji. Građani oslobođene Srbije zaboravili su da je to turski kostim. Za njih to je bilo odelo koje su nosili junaci ustanka koji su se izborili za autonomiju.

Tkanina pod prstima

Na pola puta šetnje između osmanske i evropske mode, smeštena je sekcija „za dodirivanje“. Muzejske tkanine su osetljive, čuvaju se u specijalnim uslovima i kako autorka izložbe kaže i sami muzejski radnici trude se da ih što manje dodiruju. „Ali pošto smo znali da je veoma teško odoleti dodirivanju tkanina, osmislili smo ovaj segment izložbe gde možemo videti i pipnuti osnovne prirodne materijale koji su korišćeni u 19. i početkom 20. veka“, objašnjava Draginja Maskareli. U pitanju su svila, vuna i pamuk prikazani kroz tri faze razvoja – od sirovine do tkanine.

Pariska visoka moda

Drugi deo izložbe nazivan je „Moderna moda“. To je izraz koji teoretičari mode koriste da opišu evropske trendove druge polovine 19. veka – period kada se u Parizu otvaraju kuće visoke mode. Baš tada i Srbija stiče autonomiju, te sticajem političkih okolnosti hvata korak s dobom „Moderne mode“.
U Muzeju primenjene umetnosti sačuvan je jedan originalni predmet pariske visoke mode iz 1909. godine. Reč je o svečanoj večernjoj haljini koju je Elena Ristić, unuka političara i istoričara Jovana Ristića, nosila na veridbenoj zabavi. Elena se rodila i živela u Parizu, a posle udaje došla je u Beograd i ponela sa sobom svoju veridbenu haljinu, koja je potom u Muzej stigla kao poklon njene unuke Jelene Jovanović.
Haljina je sašivena u čuvenoj modnoj kući Redfren koja je osnovana krajem 19. veka u Velikoj Britaniji. Među svojom klijentelom Redfern je imao brojne pripadnice mondenskog sveta i aristokratije. Kod njega je, recimo, kupovala kraljica Natalija koja je važila za modnu ikonu svog vremena. Međutim, u periodu između dva svetska rata ova modna kuća propada i danas je potpuno zaboravljena.

Rekonstrukcija građanske svadbe s početka 20.veka

„Kad je u pitanju tradicionalna osmanska nošnja ne možemo kompletno da obučemo jednog građanina ili građanku, jedino možemo da prikažemo neke elemente tog odevanja. U doba moderne mode možemo u potpunosti da rekonstruišemo odevanje jedne osobe u određenoj prilici“, priča Draginja Maskareli i pokazuje na venčanicu Danice Paligorić, nošenu na venčanju sa pešadijskim majorom Nikolom Jorgovanovićem, u Nišu 1911. godine. Pored venčanice, sačuvane su i rukavice, cipele, album sa čestitkama, pa čak i jelovnik sa svadbenog ručka.
Venčanica je nastala u krojačkom salonu čuvene Berte Alkalaj. Krajem 19. veka u Beogradu nisu postojale kuće visoke mode. Po visoku modu išlo se u Pariz, Beč, Peštu ili bar preko reke u Zemun i Pančevo. Domaći krojači našli su se tako pod pritiskom konkurencije, te su morali da se usavršavaju i prošire asortiman. S vremenom uspevaju da zadovolje zahteve potrošača koji su želeli da se načinom odevanja što više približe evropskim uzorima.  Beograd je vrlo brzo dobio vrhunske krojače, a među njima bila je i Berta Alkalaj. Njen salon na Terazijama bio je toliko popularan da je o njemu u svom romanu „Na stranputici“ pisao Sreten Stojković. On opisuje pomamu koja je u Beogradu vladala za Bertinim modelima, pa kaže da su žene koje nisu mogle da stignu na red kod Berte, svojim prijateljicama govorile da su šile kod nje iako to nije bio slučaj.

Nestanak boje sa muških odela

I za kraj malo muške mode! Često može da se čuje kako se muškarci baš i ne mare mnogo za odevanje. Naravno, interesovanje za modu individualna je stvar i kod muškaraca i kod žene. Ali postoji istorijsko objašnjenje otkud potiče ta predrasuda. I za to treba da se vratimo u 19. vek.
Muško odelo u Srbiji tokom osmanske epohe bilo je živopisno, ukrašeno bogatom vezenom dekoracijom i pozamanterijom. Isto važi i za evropsku aristokratsku modu. Bila su to odela blistavih boja ukrašena vezom, čipkanim okovratnicima, žaboima i manžetnama. A onda se desila Francuska revolucija 1789. godine i odnela aristokratiju i njenu modu. Novo, pojednostavljeno, tamno muško odelo 19. veka izražava nove društvene vrednosti – jednakost, štedljivost, marljivost. Premda je poteklo iz tih načela, muško odevanje 19. veka ipak je postavilo standarde klasične muške elegancije za sva vremena.

Dragana Barjaktarević
Foto: Dragana Barjaktarević i Muzej primenjene umetnosti