Tematski igrokaz Muzeja grada Beograda

Kao jedna od retkih neprekinutih tradicija u srpskom narodu, od 2014. godine krsna slava nalazi se na Uneskovoj Reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa. Od avgusta ove godine, kao deo redovnih turističkih programa Beograda, izvodi se i kao igrokaz u Konaku knjeginje Ljubice.

Ne putujemo na druge geografske širine i dužine da bismo iskusili isto ono što imamo kod kuće. Putujemo da bismo istražili nove kulture, ukuse i običaje. A da bi se neki grad uistinu doživeo, nije dovoljno da se redom štriklira lista ne smete propustiti atrakcija. Tako, recimo, kako bi putnik osetio pravi Beograd, negde između parka Kalemegdana i Skadarlije, treba i da prezalogaji na delikatesnom ponedeljku u KC „Gradu“, bocka tiket na novogodišnjoj Čumić tomboli ili, još intimnije – da bude gost na srpskoj slavi. Ali kakve su šanse za tako nešto? Pa, sasvim izvesne. Dovoljno je da se u Beogradu zadesi nedeljom u 14 časova. Ako se u to vreme zaputi u Konak kneginje Ljubice, na vratima će ga dočekati domaćin slave sa žitom, vinom i zdravicom: Slavu slavili, slavu ne zaboravili, uvek se srećno i veselo nalazili, jedno drugog pominjali! Živeli!

Svi su dobrodošli!

Dve gradske institucije – Muzej grada Beograda i Turistička organizacija Beograda omogućile su nam da na jedan dan budemo gosti na slavi. To je odlična prilika da strancima potvrdimo kako su Srbi gostoljubiv narod, ali i da sami naučimo nešto više o ovoj vekovima straroj srpskoj svetkovini. Slavski običaji su u generacijskim prenošenjima s kolena na koleno zacelo bivali modifikovani i personalizovani, pa je jedan ovakav program dobra prilika da ih spoznamo u izvornom obliku. Kome je sve namenjen program „Srpska slava“, ispričao nam je Marko Panajotović, glumac i domaćin na slavi:
– Ovaj događaj zapravo postoji kako bi se mladi ljudi u Srbiji setili tradicionalnih vrednosti koje su poštovali naši preci. Takođe, bitno je istaći da se program po potrebi izvodi i na engleskom jeziku kako bi i ljudi u svetu mogli da čuju za ovaj običaj u kom smo mi zaista jedinstveni. Ali i naši ljudi u inostranstvu kako ne bi zaboravili svoje korene.
A sve i da niste turista i da vam ne treba dopunski čas iz tradicije, „Srpska slava“ je, između ostalog, savršen nedeljni matine – slavska trpeza, zanimljive priče, obilazak nekadašnjeg doma kneginje Ljubice Obrenović u društvu kustosa Marka Živanovića, razgledanje tekuće izložbe…

Autentičan doživljaj

„Srpska slava“ osmišljena je tako da se izistinski osetimo kao gosti na slavi. Na ulasku u Konak dočekao nas je glumac Marko Panajotović u ulozi domaćina i ispratio do svečano postavljene slavske trpeze na spratu tog zdanja. Kad su se svi gosti okupili oko stola, kako to običaji nalažu, služili su nas redom: žito, vino, rakija, slavska krofna, domaća kafa, a između i po „čašica“ razgovora.
Program je interaktivan, a kako će se odvijati, zavisi i od toga s kim ćete se zateći za stolom, pa smo tako što od domaćina, što od drugih gostiju doznali – otkad Srbi slave slavu, koliko svetaca štiti srpske porodice, zašto se baš žito služi, šta predstavljaju slova na slavskom kolaču, a šta plamen sveće, zašto je Spasovdan izabran za slavu prestonice…

Otkad Srbi slave slavu?

Veruje se da ovaj običaj potiče još iz vremena paganstva. Kada su Srbi pod uticajem Vizantije primili hrišćanstvo, veoma su se teško odricali starih običaja. U zamenu za paganskog boga čuvara porodice, domaćin kuće bi uzimao jednog hrišćanskog sveca, onog na čiji dan se krstio, da bude zaštitnik njegovog doma.

Zašto je Spasovdan slava Beograda?

Kao što svaka porodica slavi i poštuje svog svetitelja, tako i svako mesto u Srbiji ima svoju slavu. Od kada je despot Stefan Lazarević 1403. godine Beogradu dao status prestonice, u čast obnove i uzdizanja, odnosno vaznesenja grada, Beograd slavi Vaznesenje Gospodnje – Spasovdan, kao svoju slavu.

Pošto smo dobili odgovore na pitanja o slavskim običajima i obeležjima, koje smo ranije mahom uzimali zdravo za gotovo, domaćin nam je za kraj pročitao i odlomak iz duhovitog prikaza slave književnika Dragomira Jankovića:
„Nekada je moj deda, na današnji dan, već u sedam bio kod berberina, da mu Kelniše vaserom našljapka obraze, fazonira zulufe i ištucuje dlačice. U osam je bio u Sarajevskoj ulici, kod pekara Đorđevski Koča da podigne prasence, na čijoj je nogici lelujalo masno parče kartona – Za Jelovnik. Za to vreme, baba mi je peglala grguljavu kosu „na razdeljak“ i fajtala me Crnom mačkom, da dete miriše na praznik. Usput me je ubeđivala da tetka Ćirku poljubim u ruku i da joj nešto odrecitujem iz „Đulića uveoka“, iako je gluva… U podne nam je dolazio pop Vasa da blagosilja i da isečemo kolač. Sećam se da je svake godine pitao: Šta vam ovako lepo miriše u kući? I da je baba odgovarala: Dete, na Crnu mačku… Oko pet, ručak se završavao sitnim kolačima, а već oko šest su stizali kumovi, prijatelji i ostala rodbina, da se nanovo jede i pije. Eto, tako je to nekada bilo. A ja vam sve ovo pričam da novokomponovani Srbi čuju kako su stari gradski Srbi slavili slavu – dok je religija bila opijum za narod.“

Tekst: Dragana Barjaktarević
Foto: Muzej grada Beograda
INFO: www.mgb.org.rs/desavanja/program-srpska-slava & www.tickets.rs/partners